Srpska snajka se predstavi :)

Dok smišljam prve redove za ovaj blog popila sam več šolju kafe i pola šolje čaja od virka, popušila bar 3 cigare ( Puštenje je štetno po zdravlju!!!!!!!), jedno 10 puta čekirala face i mail i 100 puta pogledala gomilu veša koji treba da se opegla i nikako da nestane... Pokušala sam čak da tleskam prstima ali sam shvatila da nažalost nisam veštica i nemam moči da bi ta gomila veša odjednom bila ispeglana... Ufff kakva šteta... Pored te gomile veša me čeka još jedno milion stvari koje moram da uradim po stanu ali ja i dalje sedim i nadam se da če me svisnuti munja i dobiču magične snage...
Nego imam pitanje za vas kolko god da vas ima ... Dali postaneš snajka kada se odseliš od kuče sa mužem ili kada konačno dahneš DA? Koliko sam shvatila svuda su drugačija pravila oko toga... negdje kada započnete zajednički život a drugdje kada se venčate... Prvu polovinu naziva srpska snajka sam dobila 7. septembra 2008 kada ajde da kažemo da mi je nešto kliknulo u glavi jer je priča šta se je tu sve izdešavalo duga jedno tri dana...pozvala sam sadašnjeg muža da dolazim u srbiju, napakovala sam sve svoje stvari u kola, mačku u trasporter i krenule smo novom životu naprotiv. Inače došla sam iz malog malecnog sela u Sloveniji gde sam provela zadnjih par godina a pre toga sam živela u Ljubljani... dakle za sve greške u gramatici i pravopisu krivim slovenački školski sistem jer nismo imali srpski jezik kao predmet :)
A drugu polovinu naziva sam dobila 29.jula 2009 kada sam dahnula taj tako obrabljeni DA!!! Naravno skroz u mom blesavom i ludom stilu na Marakani uz prisustvo ekipe 48sati svadba, porodnice i prijatelja... E to če biti vrh priča za decu, unučiče i pra unučiče i nadam se da če se preko njih širiti dalje po porodničnom stablu i da za 200 godina kada bude moj 5 puta pra unuk sedeo na Marakani sa društvom ispričače im tu priču o ludom čukun dedi i babi koji su se venčali baš kod one šipke gde stoje vodje...
Naravno svaki početak je težak pa ni meni i mužu na početku nisu cvetale ruže ali mislim da nas je to još više udružilo, skupilo i da nam je dalo snage za nastavak. Oboje smo trebali da naučimo da živimo jedan sa drugim pogotovo što izlazimo iz dosta sličnih porodničnih situacija ali sa druge strane su potpuno različite... Takodje izlazimo iz različitih sredina gde su običaji, navike i sve ostalo dosta slični ali opet potpuno različiti... Dosta se toga promenilo za godinu i kusur dana... mislim da sam pogotovo ja mnogo odrasla i sazrela, naučila sam mnogo toga i opet mi mnogo toga ostalo da naučim... kao naprimer kako se pravi česnica koja je glavni krivac za nastanak ovog bloga nikada je nisam pravila...ustvari tek pre par dana dana sam saznala šta je to uopšte. Ali e ima vremena i svesno sam odlučila da ču je prvi put praviti tek kada postanem mama... Do tada imam jos mnogo ostalih recepta da isprobam... i da muža naviknem na još neki novi ukus koji mu do sada nije bio poznat ... Dosta od mene za sada... i samo da vam kažem ona gomila veša i dalje stoji tamo... grrrrrrr